Upoznajte autora
Svetlana Dunjić
„U meni žive žene koje nisu imale glas. Sada govore mojim.“
Svetlana Dunjić rođena je u rano proleće 1971. godine u Guči. Diplomirala je na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu, ali svoje pravo zvanje otkriva u pisanju — u reči koja sluša, leči i povezuje. Autorka je romana Put u povratak (nagrada „Pegaz“ na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga 2019), Utroba predaka (2023), kao i zbirke noveleta Igrokazi belinom (2021), u kojima se prepliću životni trenuci, unutrašnji glasovi i nasleđe predaka. Članica je Sveslovenskog književnog društva i Vukove zadužbine – ogranak u Čačku. Slavi život, prirodu, tišinu i čoveka. U radu sa ljudima nalazi nadahnuće, a u svakom pojedincu otkriva potencijal za dobrotu. Njene knjige podsećaju da najduži put nije spoljašnji — već onaj do sopstvenog srca.
Biografija
Svetlana Dunjić rođena je u rano proleće 1971. godine u Guči, mestu tišine i duhovnosti koje je ostavilo snažan trag u njenom izrazu. Iako je formalno obrazovanje stekla na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirala, njen unutrašnji poziv odveo ju je na drugo putovanje — put ka reči, priči i čoveku.
Kroz pisanje, Svetlana pronalazi prostor gde se svakodnevno i duhovno prepliću. Njena literatura ne traga za senzacijom, već za suštinom. Piše iznutra — osluškujući glasove prošlih vremena, tišinu među rečima i ono neizgovoreno u čoveku.
- „Put u povratak“ (2019), roman koji je nagrađen priznanjem Pegaz na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu,
- „Igrokazi belinom“ (2021), zbirku noveleta u kojoj svakodnevica dobija poetsku i simboličnu težinu,
- „Utroba predaka“ (2023), potresan roman o nasleđu, tišini predaka i isceljenju koje dolazi kroz razumevanje.
„Reč ne menja svet — ali menja čoveka. A čovek menja sve.“
Svetlana Dunjić Autor
Svetlana je članica Sveslovenskog književnog društva i Vukove zadužbine – ogranak u Čačku. Njeno stvaralaštvo ukorenjeno je u vrednostima koje često zaboravljamo — bliskost, saosećanje, pokajanje, vera, duboko poštovanje prema sopstvenom poreklu.
Slavi život, prirodu, tišinu, pokret i čoveka. Nadahnuće nalazi u kontaktu sa drugima — u razgovorima, ćutanju, u onim nevidljivim trenucima kada se prepoznaju istina i snaga u tuđim pričama. U svakom čoveku traži, i najčešće pronađe, onaj skriveni kapacitet za dobrotu.
Njen književni izraz podseća nas da najduži i najvažniji put nije onaj koji prelazimo spolja — već onaj ka sopstvenom srcu. Svetlanina proza ne ostavlja čitaoca istim; ona blago, ali nepovratno, menja ugao iz kojeg gledamo svet.
